Bilo je toliko natezanja oko ovoga i dosta dugo se kuvalo, ali mislim da na kraju vredi
Zaista bi bila šteta da je toliko dobrih stvari ostalo zaboravljeno/odbačeno i zato mi je posebno drago što je toliko numera stalo na disk. Sa druge strane, za ovako kvalitetno izdanje, u polušali kažem da je šteta što izlazi sa Asino, iz prostog razloga što nismo u mogućnosti da "proguramo" dovoljno daleko muziku koja (u moru svakojakih net izdanja) to realno zaslužuje. Jasno je da je kroz tri godine pawwa uložio u ovo veliki i iskreni trud i bilo bi lepo ako bi makar negde prošlo makar malo zapaženije jer u lokalu od toga nema ništa, dokle god ne barata "žicama i palicama".
Što se tiče utiska o albumu, meni je ovde najbitniji taj konačni doživljaj da je sve leglo na svoje mesto. Uvek mi je slušanje numera izolovanih jedne od druge, ovako kako se obično kače na forumu, bilo poput nedovršene i konfuzne priče. Sada je to sve zaokruženo i mogu na miru da uplovim u taj svet i po prvi put zaista osetim muziku kako treba. Evo samo nekih "podvučenih" momenata sa inače ukupno sjajnog izdanja:
Humandeath mi definitivno ostaje otprilike all-time favorit i ovde posebno dobro leži na samom otvaranju albuma.
Jutrobijerklaces mi je delom kontradiktorna, izbor sempla i tog glavnog sinta je fenomenalno legao, ali nasuprot njima ovo nojziranje ne deluje spontano, već više isforsirano i naporno na momente; lično bih se tu opredelio za jednostavniju i meku formulu a la BoC, možda je na prvu loptu ali bi mi više prijala takva atmosfera.
Eucalyptus Sandwich ja lično baš volim
upravo jer je netipična za pawwu i pokazuje malo više zube; večito klimam glavom uz nju.
Nightuctutectne mi je verovatno najniža tačka albuma, monotona, praznjikava čak a pritom i sa lošijim zvukom.
You Are Nicer To Me, Than I Am To You mi je jedna od dražih stvari, vrlo pitka i spontana, i iako je relativno repetitivna ne dosađuje mi nikako, jako lepa atmosfera i diskretni ritam. Sa
Entropy mi je slično kao i sa Nightuctutectne - moglo je i bez nje - ali ipak mi je "opravdanija" jer je poput neke izolovane i potom zumirane tipične Xiq ritmičke sekvence.
Utrnem je fenomenalna završnica, opet netipična (što je dobro naravno), zrači životom i kao da uliva neku nadu nakon dugotrajne melanholije; kada nakon srazmerno dužeg uvoda konačno krene, ne želim da ikad prestane.
